SVE VRSTE SUŠIJA: Šta treba da znate pre nego što odete u japanski restoran

Japansko jelo suši možda je jedno od jela za koji se ljudi najteže odlučuju da probaju. Sirova riba umotana u alge i pirinač nije nešto što svima zvuči primamljivo, ali suši je mnogo više od toga i predstavlja pravi delikates.

Pod pojmom suši podrazumeva se jelo koje se sastoji iz dva suštinska dela: šarija - kuvanog pirinča sa dodatkom pirinčanog sirćeta i neta – dodacima pirinča, što je najčešće riba ili morski plodovi. Dodaci i oblik sušija mogu se dosta razlikovati, međutim ono što svaki suši ima je šari, tj. pirinač sa sirćetom. Obično se služi sa činijicom soja sosa, vasabijem i đumbirom sa strane.

U  japanskom restoranu često ćete naići i na izraz sašimi, što nije sinonim niti vrsta sušija već nešto potpuno drugačije. Za razliku od sušija,  ako naručite sašimi dobićete samo parče sirove ribe, bez pirinča ili nekog drugog dodatka.

Suši ima tradiciju dugu hiljadama godina, a originalno se spremao tako što se riba uvijala u pirinač i ostavljala da feermentiše, čime se produžavao njen rok trajanja. Takav način spremanja sušija zahteva mnogo više više vremena, a suši sa kojim mi danas imamo priliku da se sretnemo je razvijen kao neka vrsta japanske brze hrane. Pošto je stekao popularnost  preko noći, tradicionalni način spremanja sušija gotovo je zaboravljen i može se naći samo u par restorana u gradovima i u nekim seoskim delovima Japana.

Što se tiče dodataka u sušiju, Japanci se drže jednostavnosti – jelo obično ne sadrži više od jedne vrste ribe i jednog parčeta povrća. Vasabi ne mešaju direktno u soja sos, već ga dodaju direktno na suši ako ima potrebe za tim. Takođe ne stavljaju nikakve soseve, poput začinjenog majoneza ili unagi soseva i ne koriste avokado – suši sa stim sastojcima smatra se zapadnjačkom verzijom ovog jela.

Da bi se suši stvarno doživeo, profesionalni kuvari kažu da treba da bude što jednostavniji kako bi se osetio svež, morski ukus ribe, ne prenatopljen soja ili nekim drugim sosom koji bi ubio tu aromu. Svaki komad sušija treba da bude veličine jednog zalogaja, kako bi mogao da se jede „s nogu“.

Postoji više vrsta sušija sa kojim možete da se susretnete, a na ove ćete najčešće naići:

Nigiri
Pravougaona humka šarija (pirinač sa pirinčanim sirćetom) presovana dlanovima, sa mrvicom vasabija i jednim dodatkom – parčetom sveže ribe, povrćem ili parčetom tamaga (omleta). Dodatak ne sme da prelazi oblik pirinča, a ova vrsta sušija predviđena je da se jede rukama.

Maki rolnice
Cilindrična rolnica od šarija i drugih sastojaka obmotana morskom algom, tankim trakama krastavca, papirom od soje ili veoma tankom koricom od omleta. Postoji i verzija kada je pirinač izvan rolnice i onda se to naziva uramaki.

Inarizushi
Vrećica pržrnog tofua napunjen pirinčem.

Chirashi or chirashizushi
Takođe se naziva i "razbacani suši" i podrazumeva činiju šarija i dodataka. Jede se štapićima.

Karnifolnijske rolnice
Predstavlja zapadnjačku verziju sušija i idealna je za one koji nisu ljubitelji sirove ribe, za vegeterijance i vegane. Radi se o maki rolnici punjenoj parčetom krastavca, avokada i parčetom krabe, ili češće imitacijom krabe. Mnogi restorani prave svoje verzije kalifornijskih rolnica, pa umesto krabe može da se nađe parče tofua, nekog voća ili kao kod nas – parče feta sira.